Morihej Uešiba
(1883-1969)
Izgleda da je Moriheju škola bila dosadna, pa je radio nekoliko poslova koji ga, takođe, nisu zadovoljavali. Napokon je otkrio sklonost prema borilačkim veštinama. Učio je điuđicu u Kito rju dođou i mačevalaštvo u Šinkage rju centru. Ipak, vraća se kući i ženi sa Itogava Hacu.
Pošto je zdravstveno ojačao prijavljuje sa za Rusko-japanski rat. Zbog male visine nije bio regrutovan. Uzrujan, odlazi u šumu gde, kačeći se za grane, očajnički pokušava da istegne telo. Sledeći pokušaj uspeva i 1903. godine postaje pešadinac.
Sa 29 godina sa porodicom se seli na divlji Hokaido. Nakon nekoliko godina borbe malo selo je počelo da se razvija. Uešiba je postao izuzetno mišićav, a snaga njegovih ruku skoro legendarna. Za vreme boravka na Hokaidu Morihej je upoznao Sokaku Takedu, majstora daito rju akiđucua. Uešiba je u njemu pronašao svog učitelja i, zaboravljajući na sve, posvetio se treninzima. Nakon mesec dana vraća se na Širataki gde gradi dođo i poziva Takedu, koji ovaj poziv prihvata. Čuvši da mu je otac ozbiljno bolestan, Uešiba prodaje veći deo svoje imovine, a dođo ostavlja Takedi. Nije više nameravao da se vraća na Hokaido. Na putu do kuće, instinktivno se zaustavio u Ajabeu, sedištu nove Ornoto kjo religije. Tamo je sreo majstora nove religije, Degući Onisaburo. Budući oduševljen religijom i samom Degući ostaje u Ajabeu tri dana. Zadržao se predugo. Kada je stigao kući otac mu je već bio mrtav. Uešiba je teško prihvatio očevu smrt. Odlučuje da proda svoju dedovinu i prelazi u Ajabe radi proučavanja Omoto kjo religije.
Osnivač Aikidoa, Morihej Uešiba, rođen je 14. decembra 1883. godine u seoskoj porodici u oblasti Vakajama, danas poznatoj kao Tanabe Prefektura. Bio je jedini sin od petoro dece. Od oca, Jorokua, nasledio je samurajsko opredeljenje, a od majke interesovanje za religiju, poeziju i umetnost. U ranom detinjstvu je bio slab i bolešljiv. Vreme je više provodio u kući, čitajući knjige, nego igrajući se sa vršnjacima. Voleo je da sluša legende o čudotvornim svecima En no Gjođi i Kobo Daišiju. Bio je fasciniran ezoteričnim budističkim ritualima i jedno vreme je želeo da postane budistički sveštenik.
Otac mu je pričao o dedi za kog se govorilo da je bio najjači samuraj svoga vremena. Na taj način ga je bodrio da počne sa sumo rvanjem i plivanjem. Morihej je ojačao, a da je neophodno biti snažan shvatio je kad su mu oca napale i pretukle bande političkih protivnika.
Impresionirao je svoje pretpostavljene koji su mu ponudili mesto oficira na Nacionalnoj Vojnoj Akademiji, ali, iz više razloga, Morihej odbija ponudu, povlači se iz službe i vraća kući. Kako je tokom svog boravka u vojsci fizički ojačao, želeo je da još više vežba. Otac mu je na imanju sagradio dođo i pozvao poznatog instruktora điuđicua, Takaki Kijoićija, da ga podučava. Tokom ovog perioda mladi Morihej je radio na svojoj veštini i dosta ojačao.
Narednih osam godina, Uešiba će učiti kod Degući Onisaburo, paralelno proučavajući budo. Degući je smatrao da je Uešibina misija na zemlji da podučava pravo značenje budoa: prestanak svih borbi i nerazumevanja. Učenje Omoto kjo i druženje sa Onisaburo duboko su uticali na Uešibin život. Jednom prilikom je naglasio da mu je Sokaku Takeda otvorio oči za suštinu budoa, a da je prosvetljenje došlo iz Omoto kjo iskustava. U ranim 40-tim godinama Uešiba je imao nekoliko duhovnih iskustava za koje je rekao da su mu zauvek promenila život i vežbanje. Shvatio je da je prava svrha budoa Ljubav koja čuva i prožima sva živa bića.
Morihej Uešiba je na sopstvenoj koži osetio posledice rivalstva i sukoba. Živeći u vremenu teških kriza i ratova verovatno je osećao da su ljubav, razumevanje i svetlost preko potrebne Čovečanstvu:
Put ratnika je pogrešno shvaćen kao sredstvo da se ubijaju i uništavaju drugi. Udariti, povrediti ili uništiti je najveći greh koji ljudsko biće može da učini. Izvorni put ratnika podrazumeva sprečavanje ovoga - toje put mira, hramonije i ljubavi.
aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa Morihej Uešiba
Mnoge poznate ličnosti počele su da traže Uešibino učenje, među njima i admiral Takešita. Godine 1927, Degući Onisaburo ohrabruje Uešibu da se odvoji od Omoto kjoa i otpočne sopstveni put. To je i učinio odlaskom u Tokio. Veliki dođo Kobukan završava 1931. godine. Desetak godina kasnije ostavlja ga svom sinu Kišomaruu, a sam odlazi u selo Ivama (Ibaraki Prefektura). Tu je sagradio dođo i danas poznati Aiki hram. Od 1942. (kada se prvi put formalno upotrebljava naziv Aikido) do 1952. Uešiba je konsolidovao tehnike i usavršio religioznu filosofiju Aikidoa.
U rano proleće 1969. godine Sensei se razboleo i rekao svom sinu da ga Bog zove... Stanje mu se kritično pogoršalo sredinom aprila. Kada su učenici došli da ga posete dao im je sledeća uputstva : Aikido je za ceo svet. Ne vežbajte iz
sebičnih razloga, već za sve ljude. Sensei Morihej umire 26. aprila 1969. u 86-oj godini života. Njegov pepeo je položen u porodičnom hramu u Tanabeu. Svake godine, 29. aprila, u Aiki hramu u Ivami održava se služba u sećanje na velikog učitelja.
